U rimskoj pravnoj tradiciji, zabluda (error) obično se definira kao pogrešna predodžba o stvarnosti odnosno netočna predodžba o predmetu, činjenici ili okolnosti bitnoj za određeni pravni posao. S pojmom zablude u pravnim je izvorima, po svome značenju i učincima, izjednačeno neznanje (ignorantia) kao pomanjkanje bilo kakve predodžbe.